Latest Entries »

Последњи Обреновић

Ђорђе Обреновић-Христић, ванбрачни син Краља Милана и Артемизе Христић. Непознати Обреновић.
Стари Београђани приповедају да су се у данашњој згради Клуба књижевника, некада кући знаменитог Србина и великог државника Милана Пироћанца, упознали краљ Милан и Артемиза Христић.

Убрзо пошто су се упознали између владара и Артемизе Христић родиле су се симпатије, а потом су отпочели и везу.
Краљ Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. године, а пре тога се развео од краљице Наталије. Својим пријатељима је поверио тајну: да жели да ожени Артемизу, која се у међувремену развела. До брака, барем званичног, није дошло. Крајем те године рођен је Ђорђе, који је одмах у јавности означен као ванбрачни син краља Милана.
Непознати Обреновић

Све што се тиче Ђорђа до данас је остало у великој мери неразрешено. Његово име се помиње у историографији на ограниченом броју места. Тек кроз периодику и неке друге изворе успева се да се, између редова, сазна нешто ново.
Ђорђе се до пада династије Обреновић 1903. Године помињао у контексту писама, које је имала Артемиза, а у којима га је краљ Милан признавао за свог сина. Краљ Александар је наводно ишао у Цариград, код Султана, да од њега тражи да му да та писма. После Мајског преврата чланци о Ђорђу се појављују у великом броју новина у иностранству.

Неретко у многим натписима се помиње као последњи Обреновић. Оно што се сазнаје јесте да је Ђорђе живео у Цариграду, да су на њега неколико пута покушавали да изврше атентат, да га је усвојио пријатељ краља Милана Еуген Жичи, да је требало да се школује у познатој бечкој терезијанској школи, али да је дошла забрана с врха; да је био познат по својим акробацијама, које је умео да изведе користећи два револвера и да је зато наступао чак у једном циркусу; да је користио два имена: Милан Христић и Ђорђе Обреновић. Могло би се навести још неколико занимљивости из његовог живота. Међутим, оно што је чињеница јесете да се он скоро уопште није помињао у српској јавности.
Пера Тодоровић га је у својим новинама помињао али под именом Обрен.
Оно што се може сазнати на основу неких натписа из тадашњих страних новина, јесте да је Ђорђе учествовао у контраверзи из 1906. Године. Васа Казимировић наводи да су се по Србији растурале разгледнице на којима је био његов лик и натпис вође контразавереника капетана Милана Ј. Новаковића, да је то једини прави наследник српског престола. Треба имати у виду да је капетан Милан Новаковић у свом дневнику, који је објављен неколико недеља по његовој погибији 1907. Године, писао о Ђорђу, али у врло лошем светлу.
Познаваоци стране штампе, на основу фотографија које су излазиле, у страној периодици, потврдили су да је реч о аутентичним фотографијама, као и да је лик Ђорђа Обреновића остао непознат нашој савременој јавности. Упркос свему томе, само на основу фотографије, може се утврдити, да постоји невероватна сличност Ђорђа са његовим оцем краљем Миланом Обреновићем.

Ђорђе Обреновић

СРПСКИ ПРИНЦ МАР-ЕМЕ ПАНКА ОБРЕНОВИЋ, УНУК КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ НЕ БИ СТВОРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, ВЕЋ ВЕЛИКУ СРБИЈУ

За „Погледе“ говори принц Панка Обреновић, једини мушки потомак династије Обреновића

РАЗГОВАРАО: Драган ПАЈОВИЋ (Париз)

Кад ме је госпођа Копт-Дикастел, за вечером, упитала шта је са Храмом Св. Саве у Београду, почео сам да упознајем Панку ОБРЕНОВИЋА.
Изданак велике српске владарске фамилије најскромније је повезао и ангажовао велики број својих француских и светских пријатеља и познаника не само ради помоћи незбринутима и деци широм света, већ и у подизању и очувању српске културе, а и у свакодневној хуманитарној помоћи током протеклог рата и данас (храна, одећа, новац…).
„Крв није вода“ је све што сам чуо на српском од Панке, али су његове акције, мисли и тежње српскије од оних изречених на нашем матерњем језику.
ПОГЛЕДИ: Лист одикован Орденом ратног крста-споменице 1941-1945, по аманету Краља Петра Другог Карађорђевића, по први пут на својим страницама даје реч и једном ОБРЕНОВИЋУ. Представите се нашим читаоцима.
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Ја сам европски грађанин. Школовао сам се у Европи и САД-у. Студирао сам примењену уметност и вишу школу за комуникације, а истовремено сам, као специјални васпитач, пратио предаваља за оснивање школе-атељеа за хендикепирану децу. Такође, у Француској и Швајцарској сам завршио више школе за социјално-културног аниматора. Моје се професионално интересовање највише односи на децу, омладину, а и старије у домену културе, кроз социјалну подршку и забаву.
На незаобилазно питање о пореклу, рећи ћу вам да је мој отац Стефан Милан Обреновић, син Краља Милана Обреновића и Артемисије Христић-Јоаниди. Мој отац је завршио артиљеријску школу у Сомиру, а живео је у Француској, Швајцарској и САД-у. Много је учинио добровољним хуманитарним радом за афричке земље, што је својевремено била новина. Много смо путовали по земљама црне Африке и отуда и све моје везе са тим делом света (Кенија, Нигерија, Обала Слоноваче, Бурунди…).

ПОГЛЕДИ: Рекли сте нам, на почетку разговора, да вам је историјско наслеђе тешко?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Да, тешко је, јер се од распада Југославије интересовање за прошлост враћа и нормално да у том открићу прошлости људи проналазе монархе, високе световне личности, итд. И Обреновићи припадају тој плејади која је стварала историју Србије. И ја се лично све више сусрећем са људима чија питања иду у смислу: па зашто се не ангажујете? То носи посебну тежину. Мој деда, отац, а и ја данас, одлучили смо да се повучемо и не учествујемо у династичкој полемици из хуманих, а и легитимних разлога, у односу на промене у једној земљи која се преобратила из националне државе у конфедерацију, а потом и у федерацију. Преобратила из Србије у Југославију, у којој се ми више не препознајемо. Иако Обреновићи и даље поседују историјски импакт у Србији, на политичком плану, ми у Југославији немамо места. Налазимо да би наша улога била превазиђена. А још мање желимо, да попут многих источноевропских монарха или принчева наследника, играмо улогу изгнаника. Ми смо наследници српске историје и круне, али не и престола. Наш интерес је да помогнемо Србији на обичан, људски начин, везама и нашим славним именом, али без рекламе. Учинили смо то на плану института, фондација, школа, болница и домова за сирочад и незбринуте и са тим акцијама су упознати извесни лекари и свештена лица у Србији и то је довољно. И никада ништа није директно урађено, већ под позајмљеним именима, јер је одувек у мојој фамилији постојао страх злоупотребе од стране власти. Још и за време Тита, а и касније, све до данас.
ПОГЛЕДИ: Шта за вас представља Југославија?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За моју фамилију, Југославија је силом створена творевина од стране Карађорђевића, који нису успоставили дијалог са другим јужнословенским народима. Обреновићи су, насупрот, тежили, остварењу великог српског јединства, дипломатијом, попут Немањића. Карађорђевићи су изабрали радикалније решење, узимање власти и наметање своје воље силом. А потом је и Тито наставио одржавање власти силом.
ПОГЛЕДИ: У чему се разликује ваше решење српског питања-уједињења од карађорђевићевског?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Наше уједињење би вероватно избегло укључење неких народа и територија. Обреновићи су тежили великој, стабилној српској држави повезаној са народима и земљама са којима имамо и историјских, културних, верских и политичких афинитета. Зато говорим о кохерентном и солидном уједињењу. Југославија је брзо постала и као таква творевина, морала је да нестане. Народи нису имали времена, и да су хтели, да се упознају и да завире у прошлост, што би им омогућило да се приближе.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте икада били у Србији?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За време Титове владавине нисмо имали права да ступимо на тле Србије. Наши адвокати су успели 1982. да добију дозволу за наш долазак. То је био и мој први сусрет са Србијом. Београд је предиван, личи на једно велико село у коме се сви познају и све се зна. Избегао сам контакте са властима и медијима, имао сам само сусрет са представницима Црвеног крста.
ПОГЛЕДИ: Како сте поднели последње ратне страхоте?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Било је врло тешко. Свуда око мене, а доста путујем по свету, људи су осуђивали – највише Србе. Без покушаја анализе сукоба. Мој одговор је увек био једноставан: како можете да осуђујете цео један народ? Говорили су ми да су Срби нацисти! Питао сам да ли су и српска новорођенчад, старци и хендикепирани нацисти?

Извор: Мар Еме Панка Обреновић (интервју), „Обреновићи не би створили Југославију већ Велику Србију“, разговор водио Драган Пајовић, Погледи, број 211, година XVII, Крагујевац, 1. фебруар – 1. март 1998, стр. 11-13.

Кнез Милош Обреновић

Кнез Милош Обреновић (1783-1860) владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Био је велики државник и дипломата. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи.

Милошево презиме је било Теодоровић (по оцу Теодору Михајловићу). Презиме Обреновић преузео је од рудничких Обреновића, односно његове браће по мајци Јакова и Милана Обреновића. За то је био најзаслужнији Милан, који је као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све битке у Првом српском устанку. Управа и одбрана Ужичке нахије је била поверена управо њему.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају званичне пореске олакшице.

Године 1835. успостављен је први Устав српске модерне државе, познатији као „Сретењски устав“. Устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега. године 1838. је донет један хатишериф, назван „Турски устав“. Овим уставом успоставља се Совјет.

Са таквом поделом власти, Милош 1. јуна 1839. године абдицира и напушта земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.

Михаилова владавина је била краткога века. Убрзо је од стране Уставобранитеља бива прогнан из земље. На његово место су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године.

Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу краткотрајну владавину. Умире 26. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.

Кнегиња Љубица Обреновић

Кнегиња Љубица Обреновић, девојачко Вукомановић, рођена је у Срезојевцима 3/14. јануара 1785. године од оца Радосава и мајке Марије.
Уочи удаје Љубица је „била највиђенија међу девојкама из све околине“. У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић Обреновић потоњи српски кнез.
Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно. „Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изађоше из воде, и спустише скуте. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш `волико, јест била лепа за чудо.“
Кад му је полубрат Милан поверио да за његове трговачке потребе лучи стоку Милош је учестало навраћао у Срезојевце, код Вукомановића, не би ли поново угледао Љубицу. Његов друг у калаужењу стоке Турчин Ћор-Зука проникао је у Милошеву тајну и овај му је признао да је заволео Љубицу. Турчин је потом преузео на себе да убеди Милана да испроси Љубицу од Вукомановића.
Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. „Кад сам се ожено било ми је око 24 године.“
Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује највероватније, у време освајања Рудника 18. марта 1804. године.
Кнез Милош је са Љубицом имао осморо деце, четворо мушких и исто толико женских. Родитеље су надживела само два детета, син Михаило и кћи Петрија, а Јелисавета мајку.
Због убиства које је починила над Петријом, једном од љубавница кнеза Милоша, једно време живела је одвојено од њега, и чак је у време напада на кнеза Милоша отворено стајала на страни опозиције. С друге стране, по Милошевом одласку из Србије 1839. године, учествовала је у покретима за повратак свог мужа у земљу.
Од свих Обреновића који су били протерани из земље, Љубица се последња повукла покушавајући до последњег часа да спасе династију. Утучена више од једа и туге над судбином своје породице него од болести, умире у Новом Саду 14/26 маја 1843. године. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.

Кнез Милан Обреновић

Милан Обреновић II је рођен 21. октобра 1819. у Крагујевцу. Био је 1839. кнез Србије као први престолонаследник Обреновића.

Старији син кнеза Милоша I Обреновића и кнегиње Љубице, брат кнеза Михаила. Иако је био целог живота болешљив и није ни имао редовно систематско образовање, успео је да делимично изгради извесне политичке погледе и схватања, али је ипак болест сушице временом спречила његов развој и делатност. На престо је дошао абдикацијом кнеза Милоша (13. јун) и владао је до 8. јула 1839. године, када је умро. Услед болести и супростављања Савета Намесништва није имао прилику да као кнез потпише ни један акт. У историји Срба ушао је као владар са најкраћим периодом владавине (25 дана).

Кнез Михаило Обреновић

Кнез Михаило III Обреновић, дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице, родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Завршио јр школовање у Пожаревцу, да би се затим с мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић дошао је на престо по праву наследства, 1. јуна 1839. године. Али, слабог здравља, владао је непуних месец дана. Умро је 8. јула 1839. у Београду.

Народне старешине одличиле су да на престо доведу другог Милошевог сина, Михаила Обреновића. У то време Михаило се налазио у Букурешту. Пре доласка у Србију, кнез је са својом мајком отишао код турског султана Абдула Меџида, који га је дочекао с великим почастима. Султан му је подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара. У пратњи свите, кнез Михаило долази у Србију 2. марта 1840. године.
На кнежевски престо ступио је први пут 26. јуна 1839. године и владао до 25. августа 1842. Пошто је био малолетан, одређено му је намесништво. Порта је потврдила његов избор. Као веома млад и нискусан, Михаило се није сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842, у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитеља, Тома Вучић Перишић. Уставобранитељи су 1843. године на скупштини за новог кнеза изабрали Александра Карађорђевића.
О судбини младог Михаила одлучиле су Аустрија и Турска. Заједно са мајком упућен је у Банат, на имање своје сестре Савке Николић. После Баната, одлази у Беч с оцем. Путовао је по Европи у потрази за животном сапутницом. Коначно, у Бечу се 1853. године оженио са грофицом Јулијом Хуњади.
Кнез Михаило је после смрти свога оца, кнеза Милоша, по други пут дошао на престо, 14. септембра 1860. године. На почетку његове друге владавине извршене су значајне промене у политици Србије. Укинут је „турски Устав“, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима.
Када је 3. јуна 1862. на Чукур-чесми пала српска крв, Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је отпутовао у Лозану, где је припремао рат с Турском за ослобођење српских градова. У Београд долази 23. јула 1862. године и на министарској седници позива све Србе да се одупру турским претензијама. Већ 23. септембра 1862. јавља да ће се Турци иселити из Србије, осим градова, у којима ће остати само посаде војске. На празник Духова, 23. маја 1865. године, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка који су доживели прославу 50-годишњице обновљене слободе подарио споменицу изливену од првога топа кнеза Милоша, названу Таковски крст.
Кнез Михаило од султана добија писмо да дође и прими ферман којим се Србији препуштају поменути градови. Ферман је добио 30. марта 1866.
Четвртог априла исте године враћа се у Београд, где га поздравља одушевљени народ. С њим је пристигао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Султанов ферман прочитан је на Калемегдану 6. априла 1867, када је и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао кнезу Михаилу кључеве градова у Србији, а затим су на београдској тврђави истакнуте српска и турска застава.
У недељу, 29. маја 1869, кнез Михаило је кренуо да се провезе кочијама до Кошутњака. С њим је ишао ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Анка Константиновић, његова сестра од стрица и њена ћерка Катарина.
У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и пиштољима упереним у правцу кнежеве кочије. Кнез Михаило убијен је с три хица.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Осуђени су на смрт и стрељани у поноћ, на Карабурми.
Због убиства кнеза Михаила национална жалост трајала је три дана. Кнез Михаило је сахрањен на напуштеном Марковом гробљу у Београду, уз војне почасти. Наследио га је Милан Обреновић, син Милоша Јевремовог Обреновића.

Кнегиња Јулија Обреновић

Кнегиња Јулија Обреновић, девојачко Хуњади де Кетељи, рођена је 26. августа 1831. године у Бечу. Кћер грофа Ференца Хуњадија и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке, удала се 1. августа 1853. године за кнеза Михаила Обреновића, који је живео у Бечу као изгнани бивши српски кнез. До повратка на трон Србије кнез Михаило и Јулија живели су у Аустро-Угарској. Имали су имање Иванка на Дунаву, које је купио кнез Михаило. У браку нису имали деце.
После смрти кенза Михаила, кнегиња Јулија удала се за кнеза Карла Аренберга. Умрла је у Бечу, 19. фебруара 1919. године.

Краљ Милан Обреновић

Краљ Милан Обреновић је рођен у Манасији 10/22. августа 1854. године. Отац Милана Обреновића, Милош Јевремов Обреновић је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Мајка Милана, Елена Марија Катарџи је била ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По рођењу Милана, Милош и Елена Марија су се разишли. Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила живот раскошне аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала. По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији је било доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је и познати дубровачки песник Медо Пуцић.Убиство кнеза Михаила затекло га је у Паризу. Велика скупштина признала је његово право на наследство престола, а потом му је и Порта даровала берат наследног кнеза. Намесници су му били Блазнавац, Ристић и Гавриловић.
После Ристића кнез Милан је 1873. довео на власт владу конзервативаца. Између конзервативаца и либерала у Србији тог времена непрестано је било сукоба који су се често завршавали министарским кризама, па чак и до првог распуштања парламента у новијој историји Србије 1875. године. Херцеговачким устанком који је избио исте године, односи Србије и Турске који и онако нису били добри, нагло се погоршавају. У међувремену, кнез Милан се венчао са Наталијом, ћерком руског пуковника Петра Кешко и наредне године, у току рата Србије и Турске, родио му се син Александар.
Након првог рата, и наредне 1877. године Србија улази у други рат са Турском, што ће на Берлинском конгресу довести и до независности Србије и припајања четири нова округа. У спољној политици кнез Милан се након Берлинског конгреса окреће од Русије ка Аустро-Угарској и све тешњим односима са Бечом. Сигуран у подршку бечке дворске канцеларије, кнез Милан је 1882. године прогласио Србију за Краљевину. Исте године догодио се и атентат на краља Милана, на кога је пуцала Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића. Краљ Милан мења унутрашњу политику и своју подршку даје напредњачкој странци, а против радикалне странке, што ће довеси до Тимочке буне која је уз помоћ војске брзо угушена.
Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се водила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.
Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.
Због љубавних авантура дошао је у сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је до развода 1888. године.
Исте године проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.
22. фебруара 1889. на прослави Дана Краљевине, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра. После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. На основу Милановог договора са руским двором, влада је 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без дозволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србију за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију. После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљивати и осавремењивати. На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије.
До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.
Краљ Милан се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим. Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:
„Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?“
У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 29 јануара/11. фебруара 1901. у 47.години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

Краљица Наталија Обреновић

Краљица Наталија Обреновић рођена је 2/14. маја 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. За краља Милана се удала 5/17. октобра 1875. године и са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. Велике разлике између супружника довеле су до њиховог мимоилажења. Док је Милан тражио ослонац у Аустро-угарској, дотле је Наталија била русофил. Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвеле су га у бројне љубавне авантуре, које су вређале Наталију. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.
То је и довело до развода краља и краљице 1888. године. Брак је, показало се, разведен на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна 1891. године. До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.
За време владавине сина Александра, Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Луњевица, у коју се Александар дефинитивно заљубио.
Велико неслагање са сином донело је његово венчање са Драгом Луњевицом 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја/11. јуна 1903. године, када је група официра , на зверски начин, непојмиво тадашњој Европи, убила Александра. После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице, па је прешла у католичку веру и замонашила се. Умрла је 5. маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.
После мајског преврата 1903. године сва имовина породице Обреновић, која није незаконито одузета, припала је Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића. A један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету. Садржина тестамента није позната и о томе постоје само нагађања. Оно што се са сигурношћу може рећи је да је сачуван лични дневник краљице Наталије. Уметнине се налазе по музејима и приватним колекцијама.

Краљ Александар Обреновић

Краљ Александар Обреновић рођен је 2/14. августа 1876. године у Београду. Родио се у породилишту које је лично финансирао краљ Милан Обреновић. Васпитаван је у Србији, а за гувернере је имао Др Лазара Ђокића и генерала Јована Мишковића. Сву бригу о младом престолонаследнику искључиво је преузео на себе краљ Милан. Такође, о трошку оца млади краљевић је послат на школовање у Париз. Враћа се у Београд са непуних једанаест година 1887. године.
21. фебруара/6. марта 1889. године краљ Милан Обреновић абдикацијом препушта трон своме сину Александру, а од тога тренутка, на челу Србије требало је да до његовог пунолетства, буду наменици: Јован Ристић и генерали Јован Белимарковић и Коста Протић. Четири године након ступања на престо, Александар преузима власт од намесништва, потпомогнут својим оцем Миланом. У време када је краљ Александар извршио дворску револуцију, и тако преузео власт, око њега се налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковник Лазар Петровић, који ће касније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ је понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.
На прослави 500-те годишњице Косовског боја 1889. године у манастиру Жича, митрополит Михаил је миропомазао краља Александра, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија. Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина.
Због веома тешког положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је посетио Цариград у лето 1894. године, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско браство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим великим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.
У лето 1900. године, када су се краљ Милан и тадашњи председник владе др Владан Ђорђевић налазили ван Београда, краљ Александар је изненада објавио своју веридбу са Драгом Луњевица. Многи су се противили овоме браку, а Ђорђевићево министарство је поднело оставку. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној цркви10. јула 1900. године на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им говор:
„Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а не мој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске.“
После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. У спољној политици краљ се окренуо одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. Услед таквих догађаја гроф Голуховски, иначе аустроугарски посланик у Бепграду, упутио је оштар протест. Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протествовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.
У ноћи 29. маја/11. јуна 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, извршила је преврат . Краљ Александар Обреновић и краљица Драга зверски су убијени у спаваћој соби, тела су им бачена преко прозора. Ове крваве и драматичне ноћи још су убијени: председник владе Димитрије Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић, оба краљичина брата Никодије и Никола Луњевица. Капије Двора отворио је официр Петар Живковић.

Краљ Александар и краљица Драга почивају у крипти Храма Светог Марка у Београду.