Краљица Наталија Обреновић

Краљица Наталија Обреновић рођена је 2/14. маја 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. За краља Милана се удала 5/17. октобра 1875. године и са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. Велике разлике између супружника довеле су до њиховог мимоилажења. Док је Милан тражио ослонац у Аустро-угарској, дотле је Наталија била русофил. Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвеле су га у бројне љубавне авантуре, које су вређале Наталију. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.
То је и довело до развода краља и краљице 1888. године. Брак је, показало се, разведен на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна 1891. године. До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.
За време владавине сина Александра, Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Луњевица, у коју се Александар дефинитивно заљубио.
Велико неслагање са сином донело је његово венчање са Драгом Луњевицом 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја/11. јуна 1903. године, када је група официра , на зверски начин, непојмиво тадашњој Европи, убила Александра. После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице, па је прешла у католичку веру и замонашила се. Умрла је 5. маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.
После мајског преврата 1903. године сва имовина породице Обреновић, која није незаконито одузета, припала је Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића. A један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету. Садржина тестамента није позната и о томе постоје само нагађања. Оно што се са сигурношћу може рећи је да је сачуван лични дневник краљице Наталије. Уметнине се налазе по музејима и приватним колекцијама.

Advertisements