Краљ Милан Обреновић

Краљ Милан Обреновић је рођен у Манасији 10/22. августа 1854. године. Отац Милана Обреновића, Милош Јевремов Обреновић је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Мајка Милана, Елена Марија Катарџи је била ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По рођењу Милана, Милош и Елена Марија су се разишли. Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила живот раскошне аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала. По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији је било доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је и познати дубровачки песник Медо Пуцић.Убиство кнеза Михаила затекло га је у Паризу. Велика скупштина признала је његово право на наследство престола, а потом му је и Порта даровала берат наследног кнеза. Намесници су му били Блазнавац, Ристић и Гавриловић.
После Ристића кнез Милан је 1873. довео на власт владу конзервативаца. Између конзервативаца и либерала у Србији тог времена непрестано је било сукоба који су се често завршавали министарским кризама, па чак и до првог распуштања парламента у новијој историји Србије 1875. године. Херцеговачким устанком који је избио исте године, односи Србије и Турске који и онако нису били добри, нагло се погоршавају. У међувремену, кнез Милан се венчао са Наталијом, ћерком руског пуковника Петра Кешко и наредне године, у току рата Србије и Турске, родио му се син Александар.
Након првог рата, и наредне 1877. године Србија улази у други рат са Турском, што ће на Берлинском конгресу довести и до независности Србије и припајања четири нова округа. У спољној политици кнез Милан се након Берлинског конгреса окреће од Русије ка Аустро-Угарској и све тешњим односима са Бечом. Сигуран у подршку бечке дворске канцеларије, кнез Милан је 1882. године прогласио Србију за Краљевину. Исте године догодио се и атентат на краља Милана, на кога је пуцала Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића. Краљ Милан мења унутрашњу политику и своју подршку даје напредњачкој странци, а против радикалне странке, што ће довеси до Тимочке буне која је уз помоћ војске брзо угушена.
Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се водила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.
Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.
Због љубавних авантура дошао је у сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је до развода 1888. године.
Исте године проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.
22. фебруара 1889. на прослави Дана Краљевине, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра. После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. На основу Милановог договора са руским двором, влада је 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без дозволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србију за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију. После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљивати и осавремењивати. На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије.
До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.
Краљ Милан се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим. Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:
„Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?“
У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 29 јануара/11. фебруара 1901. у 47.години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

Advertisements