Latest Entries »

Краљица Драга Обреновић

Краљица Драга Обреновић рођена је 23. септембра 1866. године у Горњем Милановцу у богатој породици Луњевица. Драгин отац, Пантелија Луњевица је био окружни начелник Горњег Милановаца, а мајка Анђелија домаћица. Деда јој је био Никола Милићевић Луњевица, један од устаничких првака и пријатељ Милоша Обреновића. Поред Драге, Анђелија и Панта су у браку имали још синове Никодија и Николу и ћерке Христину, Војку и Ану.
У својој деветој години, Драга је послата на школовање у Београд. Основу школу је завршила у Београду, затим и „Церманкин завод“, односно „Женски завод“. Ту је научила више страних језика, међу којима руски, француски и немачки језик. За време боравка у Београду, Драга се почела бавити писањем романа и приповедака, превођењем књига за новац. И поред тога што је отац водио доста рачуна о њој, као врло млада девојка је почела да зарађује за живот. Чак је објавила и неколико занимљивих прича за иностране часописе. Волела је да чита, а нарочито је волела да чита Стендала.
У Београду се први пут заљубила у студента Богдана Поповића, касније професора и теоретичара књижевности, који је од Драге био старији три године. Често су се састајали у клубу књижевника, где је Драга често навраћала. Међутим, жеље Драгиних родитеља одвешће је потпуно далеко од Поповића.
Чим је напунила шеснаесту годину, родитељи су почели да је спремају за удају. Рударски инжењер Светозар Машин је био добар познаник њеног оца, а уз то имао је и богато порекло. Светозар Машин је био петнаест година старији од Драге. Његов отац је био угледни лекар и служио је на двору код кнеза Михаила и краља Милана Обреновића. Драгин девер, а Светозаров брат, Александар Машин је касније био један од водећих завереника у њеној ликвидацији, а једно време је био и начелник генералштаба српске војске. Драга Машин је рекла Богдану Поповићу да ће се због родитељске присиле удати за Светозара, али да ту нема љубави, већ само користи.
Светозар и Драга су се венчали августа 1883. године у Саборној цркви у Београду. Драга је често одлазила на двор краља Милана Обреновића, који је био одличан пријатељ Светозара Машина. У браку са Светозаром Машином живела је три године, а затим је постала удовица.
По разводу краља Милана са краљицом Наталијом Обреновић 1888. године, краљица је купила дворац „Сашино“ у бањском лечилишту Бијариц у Француској, који је добио име по њеном једином сину Александру Обреновићу. Краљица Наталија је на пут позвала и Драгу, да јој буде пратња и дворска госпођица. Млади краљ Александар је стигао у марту 1895. године у Бијариц. За то време, Драга се старала о уређењу и одржавању купалишне плаже у Бијарицу. Љубав Драге и Александра се родила баш на том месту, када је по наводима хроничара, Драга спасила будућег краља да се не удави. У Бијарицу су почели да се дописују, да се виђају и излазе заједно. Краљица Наталија се томе није противила јер је желела свог сина да спреми за могућу женидбу са неком принцезом високог ранга. Међутим, између њих се родила истинска љубав, много јача него што су то Наталија и Милан мислили. Александар је замолио Наталију да га остави самог са Драгом и да се врати у Београд, што је краљица Наталија и учинила. У почетку нико није имао против ове љубави, мислећи да је то само пролазна авантура. Краљ је наговарао Драгу да напусти службу код његове мајке и да ће се он новчано старати о њој и њеној фамилији. Драга Луњевица је остала у служби краљице Наталије све до 1897. године када се вратила у Београд.
Читаву Србију је узбунила вест коју је саопштио краљ Александар 8. јула 1900. да је испросио руку Драге Луњевице, унуке Николе Луњевице, борца у ратовима за ослобођење Србије.
Женидби се нарочито супроставио бивши краљ Милан, који је у знак протеста напустио Србију и отпутовао за Букурешт, па за Беч, где је наредне године и умро. Краљ се потпуно окренуо против оца, па је чак помиловао и радикале, који су лежали на робији због Ивандањског атентата на краља Милана. Краљ Александар је заказао венчање са Драгом Машин за 23. јул 1900. и позвао све добронамерне грађана да виде за краљицу праву Српкињу, означивши нову политике да се српски владари жене Српкињама, а не више иностраним принцезама. Краља Александра веома је обрадовала вест да ће кум на венчању бити сам до руски цар Николај II Романов.
На дан венчања, пред кућом Драге Машин појавили су се хиљаде грађана, који су носили њене слике и клицали јој. Поворка је кренула према Саборној цркви, где се требао обавити чин венчања. Свештеници су од раног јутра износили иконе, кандила и свеће. Краљ Александар се појавио тог јутра на венчању у војној униформи, са еполетама и одликовањима, а Драга Машин у венчаници од беле чипке са брилијантском дијадемом на глави. У цркви су чин венчања обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Почасну пратњу су чинили официри српске војске, међу њима и Драгутин Димитријевић Апис, са чином капетана. После обављеног венчања, по излазу из цркве, народ је узвикивао: „Живео Краљ! Живела Краљица Драга!“
Није прошло ни годину дана од венчања краљевског пара, а већ 8. маја 1901. Краљ Александар је саопштио да је краљица Драга трудна и да ће Србија да добије потомка Обреновића. Пре самог објављивања, Драга се налазила у краљевском летњиковцу у Смедереву, када је стигао доктор Коле из Париза и саопштио јој да је у благословеном стању.
Међутим, све снове о наследнику је распршио угледни руски лекар Сњегирев, кога је заједно са професором Губаревом, по наговору краљице Наталије, у Србију послао Николај Романов да потврди налазе доктора Колеа. Конзилијум лекара је дошао у мају 1901. у Смедерево и прегледао Драгу. Налаз је био да трудноће нема, нити је икада и било. Оваква вест је запрепастила Александра, који је од ађутанта затражио пиштољ да убије гинекологе, јер је веровао да су они прекинули трудноћу. Као знак пажње према својој жени, он је издао заповест да се 4. коњички пук краља Милана од 23. маја зове „Коњички пук краљице Драге.“ Краљ се морао помирити са одлуком да трудноће није било и заједно са Драгом се вратио у Београд.
Група „официра“ – завереника организовала је атентат на краља Александара и краљица Драгу Обреновић, са циљем да се на престо доведе Петар Караљорђевић. Као дан за почетак акције одређена је ноћ између 28. и 29. маја 1903, јер се тада у Двору налазила завереничка група на дужностима. Те вечери, краљ и краљица су се вратили са вечере код краљичине родбине и отшли на спавање. Завереничка акција је почела тачно десет минута после поноћи. Захваљујући завереницима у Двору, официри су брзо улетели у собу краља Александра и краљице Драге, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни.
Официри су претражили целу собу, отварали ормане и превртали ствари, али нису успели да пронађи краља и краљицу. Пре самог чина проналажења скривеног краљевског пара, официри су заробили Драгину браћу, потпоручнике Николу и Никодија Луњевицу и одвели их у месну команду града, где их је по наређењу пуковника Машина, извео у једно двориште потпоручник Воја Танкосић и стрељао. Драгине сестре Ана, Војка и Христина су отпремљене на железничку станицу и послате за Минхен.
После већих натезања, завереници су довели краљевог ађутанта Лазу Петровића да открије где су се краљ и краљица сакрили. Тада су се у краљевској соби налазили поред Петровића и поручник Ђорђе Ристић, потпоручник Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Потпоручник Вемић је пронашао зарез на једним вратима и узвукнуо: „Секиру!“ „Ево врата!“ Коначно су се појавили иза скривених врата краљ и краљица у белим пиџамама, припијени једно уз друго.
Нишлија, капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали, празнили револвере и сабљама боли убијена тела, а онда су их бацили кроз прозор у двориште, одакле су их одвукли у оближњу приземну собу, где су припремљени за сахрану, која је обављена идуће ноћи, у цркви Светог Марка. У тренутку кад се овај атентат десио, било је тачно 3:50 минута изјутра.
Тела краља и краљице су стављена у лимене ковчеге и под највећом тајношћу превезена кочијама ка старом београдском гробљу. Кочије су стигле иза поноћи у цркви Светог Марка, опкољена војницима. Чину сахрањивања су присуствовала двојица завереника. Ковчези су спуштени, један поред другог, у гробницу краљеве бабе Анке Обреновић, која је заједно са кнезом Михаилом погинула у Кошутњаку 29. маја 1868.

Advertisements

Господар Јаков Обреновић

На основу поузданих доказа, утврђене су крвне везе владарских Обреновића са итекако живим потомцима. Те родбинске везе оверене су са више судских решења П1.бр.355/03, П1.бр.344/04 и.т.д., супротно тврдњама званичне историје, која нас је учила да ни један потомак Обреновића од 1903. више не постоји!
Господар Обрен Мартиновић (?-1777) (по њему чланови Краљевске Династије Обреновић носе презиме) у браку са Вишњом Урошевић, родом из Горње Трепче добија два сина: господара Јакова Обреновића (1767-1817) и господара а потом потврђеног војводу Милана Обреновића (1770-1810), као и кћер Стану (1773-?) удату Николић.
Још као мали дечак, Јаков са својим братом и сестром остаје без оца, а мајка му се између 1779. и 1781. године преудаје за Теодора Михајловића из Горње Добриње, са којим у браку добија родоначелника Краљевске Династије Обреновић кнеза Милоша (1783-1860), Јована (1786-1850) и Јеврема (1790-1856) прадеду последњег потомка Краљевске лозе – блаженопочившег Краља Александра Обреновића. За то време на своме заједничком имању у Брусници остају Јаков и Милан и старање о њима преузима њихов стриц Иван Мартиновић. Ни други Вишњин брак није био дугог века па тако она остаје без мужа, јер Теодор умире 1802. године. Годину дана по његовој смрти Јаков одлази у Горњу Добрињу и са собом доводи у Брусницу мајку са своја три полубрата. Види се то и из казивања кнеза Милоша које је записао Милан Ђ. Милићевић: “На годину дана дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи у Брусницу”. Имања господара Обрена наследили су његови синови – господар Јаков и војвода Милан. Доста дуго, живели су као заједничка породична задруга. То се види и по спомињању у писмима Христифора, сина војводе Милана, свом стрицу Јакову, кога ословљава са “господин” што указује да је Јаков у породици Обреновића имао посебно угледан положај, статус старешине. Захваљујући трговини стоке, а нарочито Милановој способности да са лакоћом увећа своје поседе, Руднички Обреновићи су за врло кратко време постигли статус једне од најугледнијих породица рудничко-таковског краја.
Господар Јаков Обреновић у браку са Ђурђијом (?-1847) добија синове: Самуила, Петра и Ђорђа (Ђоку), као и кћери Мирјану, Дмитру и Ружу. Самуило Јаковљевић је био најстарије дете Јакова и Ђурђије.
Петар Јаковљевић је друго дете Јакова и Ђурђије, и погинуо је или је умро 1813. односно 1817. године . О њему постоји најмање података. Његов гроб се налази у Семедражу, из чега се може предпоставити да је ту погинуо у време пропасти Устанка. Петар се помиње у једној “Читуљи” династије Обреновић која се чува у манастиру Враћевшници.
Ђорђе-Ђока Јаковљевић је рођен 1799. а умро 1849. године у Брусници. Био је најмлађи син Јакова и Ђурђије. У време великог превирања у Србији, око хиљаду побуњеника се окупио у Брусници маја 1839 године, у знак подршке Кнезу Милошу, са којим су ратовали у оба српска устанка и с којим су одржавали живе везе од завршетка другог устанка. Одабрани су делегати који су отишли да посете кнеза. После разговора, одлучено је да се одустане од буне. Тома Вучић Перишић наредио је да се похапске сви угледнији учесници брусничке буне. Међу њима су били господар Јован Обреновић и Ђока Јаковљевић. Сви ухапшени провели су у затвору по четири месеца, па им је суђено. Ђока Јаковљевић ослобођен је као невин, док је Јован Обреновић као вођа буне осуђен на десет година заточења, и да буде лишен свих звања.
Ђока Јаковљевић је имао два сина Грујицу (1820-око1870) и Милоја (1826-око1888), као и две кћери Вишњу и Љубицу. У попису становништа за 1862/1863. годину јасно се види имовно стање Јаковљевића и богатство њихових поседа. Напомињем да је Грујица у попису уписан као Мартиновић (ред.бр.45), а његов брат Милоје (ред.бр.38) са презименом Јаковљевић.
Велики путописац Феликс Каниц у своме делу “Србија” је пролазећи кроз Брусницу 1888. године сусрео Милоја Јаковљeвића, и записао да је он “данашњи власник лепог имања, које је наследио после Миланове смрти, саградио је поред дрвене кућице у којој је некад живео Милош једну велику старешинску кућу која је издалека падала у очи”. (види Феликс Каниц, Србија, 489-490) Као што сте већ и видели Милоје Јаковљевић је у браку са Анђелијом (имао два сина: Антонија (1847-1880) и Марка (1852-1924) Марко је свој живот провео у Брусници. Остао је запамћен по псеудониму који је носио – Гроф од Такова, вераоватно у спомен славне прошлости његових предака. Исти такав назив носио је и наш блаженопочивши Краљ Милан Обреновић. Марко Јаковљевић који је био у браку са Јованком (1855-1928) је имао 6 синова: Милана, Милована, Станимира, Милоша, Љубомира и Ђоку, као и 5 кћери: Ђурђију, Ружу, Стаменку, Стану и Ангелину. Потомци Милана, Милована и Станимира Јаковљевића живе у свим крајевима бивше Југославије. Неки су се отиснули у свет и тамо основали своје породице.